Мој свијет

Као кад ружа отвори своје латице и замирише, тако ја отворим врата мог срца кад се заљубим, и свијет мирише, а ја сам ружа, и нарцис и љубичица... Љубав?! Она ме покреће на раскрсници на којој сам застала.

Сигурна сам да нико свој живот не може замислити без ње. Постоје разне врсте љубави, и све су велике, и не могу се поредити. Љубав гајимо према породици, према пријатељу, малим стварима и љубав према неком младићу који има најљепше очи на свијету. А очи посебно волим. Оне су огледало душе. Кроз њих видим како ме воли, сања... Оне су кључ којим закључавам посебан претинац у коме се налази ковчег са најљепшим нотама, пјесмама, тананим додирима...Катанац за тај кључ биће моја жеља, а кључ ћу сигурно дати њему. Чувар мог срца биће младић плавих очију и плаве косе. Његов осмијех је сунце које у мени буди дан. Он зна најљепше ријечи. Његов загрљај је ћошак у коме сам се шћућурила, док сјај његовог ока убрзава рад мога срца. Кад је он тужан, и ја сам тужна. Његова срећа даје ми крила. Сву љубав овог свијета спремна сам њему да подарим, јер откако се лоповским кораком ушуњао кроз отворена врата мога срца, ја немам мира. Али није то немир. То је љубав која није ни питала да се ту настани. Њоме ја грлим и њега, и цио свијет.

Ко каже да се свијет не може загрлити рукама?

Може! Он је мој свијет!

Милица Валентић II3

(Рад похваљен на Конкурсу литерарних радова

Градске општине Медијана)