http://www.vladars.net/sr-SP-Cyrl/Vlada/Ministarstva/mpk/media/vijesti/Pages/vizart.aspx

JA SAM...

Ја сам...

Зажмури! Упознај ме. Упознај се. Ја сам мир у немиру. Ја сам космос, свемир или васиона. Ја сам бујица ријечи, рапсодија боја, ја сам зид и хоризонт. Ја сам заљубљеник у свитање. Ја сам слушање, нада и сан. Ја сам искра и ватра невидљивог пламена. Нисам туга, осмијех сам. Волим зору и одлазак Сунца на спавање. Волим траг авиона на небу. Силуету расплесане тинте по хартији.  Ја сам прољеће. Ја не ходам, ја лебдим. Ја не гледам, ја видим. Ја предосјећам. Ја волим, кад заволим, најснажније, до сржи. Ја сам танани тон и мелодија. Ја сам звук виолоне. Ја сам мир, некада бура. Лет на крилима маште. Сањар на перону времена. Путник са великом торбом. Вјечност неодустајања. Нисам храброст, упорност сам. Волим турску кафу, црну чоколаду, добру књигу, и највише тим редом. Волим укус празника, волим мирис мора, волим додир Сунца. Ја сам ход ка себи. Ја гледам у звијезде. Ја знам да желим. Ја сам заувијек дијете. Непристајање на пораз, лаж и тупу бол. Страх од непознатог. Ја сам стих и строфа. Ја сам ти све што заборављаш и све што те подсјећа. А ти ме упознај, чекам те!

RASTAJEMO SE, PAMTIĆEMO!

Растајемо се, памтићемо

            Било је то не тако давно... Прохујало наше босоного дјетињство. Скрећемо, лутамо, усмјерени ка свемиру. Из земље невиних несташлука, једносмјерном картом у земљу чуда. Свијет одраслих тако је велик, простран, непознат, а заводљив својом сјеном апстрактног, само сањаног.

            Минули дани миришу. Свира их мандолина. Осјећам их дрхтањем тананог немира, ту са лијеве стране. Четири године заслуженог сјећања. Вријеме незрело за заборав. Сјећам се! Септембар! Румена јесен, мирис згаженог лишћа. Леотар загрљен маглом. „Аутобус“ учионица, двадесет четири душе, у пару, у два реда. Сви гледамо „сада“, сви видимо „даљине“. Сви чујемо „ново“, сви слушамо буке и тишине. Дошли смо попут уплашених малишана да глумимо „велике фаце“. Велики смо постали. Током четири године, велике су наше тежње, наше душе, наша надања. Голема је наша воља, да се истраје, да се успије, да се смије, чак и када нема ни најситнијег атома снаге, довољног да мотивише, да покрене. Тога је дана све изгледало вјечно. Чинило се остаћемо заувијек заједно, уморно понављајући анатомију, грађу и функцију система органа. Одговарали смо грађу срца, коморе и преткоморе, не упитавши се шта је наличје свега тога. Сада знамо. Крв струји да загрије шкрињу мемоара, бисера наше младости. Расплеле су се анестомозе наших душа, па плешу плетући цјелину ритмом матурског растанка. Виоински кључ у кајданци, прво школско, септембарско звоно. Ноте стрепњи, ноте амбиција, ноте пријатељства, љубави.

            Растајемо се... Памтићемо! Попут пахуље на длану, топи се наше вријеме. Попут миловања тек пробуђеног Сунц, њежна су наша бића. Нисмо спремни на крај. Завршетак сами бирамо. Сами постављамо границе, зидове и оптерећења. Даровани смо снагом да скрпимо, спојимо, сашијемо вјештим длановима будућност манифестну личним увјерењима. Памтићемо све јесење кише, што се сустижу низ прозор, горко-слане капи, што клизе низ лице. Памтићемо вјеру и смијех, гласни, од кога се душа до танчина смије. Памтићемо једни друге, па ћемо некада, косе боје мјесечине, израњати миле ликове, попут чаробних шкољки, из дубина прошлости. Сјетиће нас неки ход, поглед преко рамена, црта у углу усана, рупица на бради. Рефрен ће неке пјесме заголицати ушушкану мисао о „ четвртом три“. Растајемо се, а памтићемо да је најважније бити комплетна магија, јер парцијално, само дјелимично даје. Памтићемо да је храброст вољети храбро, сањати много, вјеровати чисто, давати колико нам се даје. Нећемо заборавити ни мирис јутарње кафе, у првој смјени, ни бехар испод прозора, ни звук креде, ни „звиждук“ нашег разредног. Остаће за вјечност прочитани стихови, романи, исписане неке наше приче, „нека наша чекања Годоа“.

            Почело је као бајка, „било је то не тако давно“, а трајаће док смо снажни бранити оно што нас је украсило, начинило оваквима, све што нам је било једро и сидро, све  мирне луке, одскочне даске и тражења. Растајемо се ,  а памтићемо да је најљепше школско доба, једна распјевана младост. Почело је као бајка, тако и завршено- право у будућност, срећно до краја живота!

Дајана Лојпур

Прва у спеловању

Дана 18.4.2018. одржано је регионално такмичење „Пчелица срицања“ (Spelling Bee), у организацији и под покровитељством Америчке амбасаде у БИХ у Америчком кутку у Требињу. На такмичењу су учествовали ученици првих и других разреда средњих школа из регије Источна Херцеговина. Прво мјесто и могућност да учествује на републичком такмичењу освојила је наша ученица Сара Демировић, II-3, и освојила је камеру као награду за првопласираног ученика. Сара ће учествовати и на републичком такмичењу које ће се одржати у Сарајеву, 12. 5. ове године. На питање какве утиске носи са овог такмичења Сара је одговорила: „Било је супер, напето и помало стресно, али кроз причу и разговоре које смо имали прије такмичења стрес је скоро у потпуности нестао. Ја сам била пресретна када сам побиједила и веома задовољна због пласмана на републичко такмичење.“

Рукометна нада

пише: Владимир Гутић

Мирела Јегдић

Дугачак је списак успјешних ученика наше школе на различитим пољима.  Значајно мјесто на њему заузима наша данашња саговорница, Мирела Јегдић. Мирела је ученица III₃ одјељења,смјер прехрамбени техничар.На њену адресу стигао је позив да заигра за женску рукометну репрезентацију Босне и Херцеговин те смо пожељели да нам она открије нешто више о томе.

ШГ: Мирела, реци нам нешто о својим рукометним почецима.

Мирела: Рукомет сам почела да тренирам са 11 година у РК-у „Леотар“.

ШГ: У поређењу са осталим спортовима  могли бисмо рећи да је рукомет најгрубљи.Зашто је баш овај спорт  твој избор?

Мирела: Гледајући рукометне утакмице на ТВ-у видјела сам да је ријеч о спорту са много физичких контаката у виду гурања и борбе за лопту,а ја ,као неко ко се бори до задњег даха одмах сам схватила да је рукомет идеалан спорт за мене.

ШГ: Бити примјећен у мору спортиста није нимало лако. Да ли си очекивала позив за репрезентацију и како си се осјећала када си видјела да си баш ти изабрана да браниш боје своје државе?

Мирела: Позив да заиграм за репрезентацију БиХ нисам очекивала јер,као што сте рекли,јако је тешко пронаћи начин да се издвојимо и будемо бољи од осталих.Када ми је отац рекао да сам добила позив да заиграм за репрезентацију,била сам пресрећна јер сам видјела да постоји неко ко цијени мој дугогодишњи труд.Биће ми част и задовољство да се борим за своју земљу и трудићу се да остварим што већи број поена на првенствима која су испред мене.

ШГ: Сви спортисти имају своје идоле,особе чијим стопама ходе.Откриј нам ко је твој узор?

Мирела: Вољела бих да будем успјешна као Андреа Лекић.

ШГ: Да ли ти је тешко да ускладиш школске и спортске обавезе?

Мирела: Морам признати да пар пута нисам била спремна за час,али велику захвалност дугујем својим професорима који су и више него коректни и имају максимално разумијевање према мојим спортским обавезама.

ШГ:Да ли себе у будућности видиш као прехрамбеног технолога или као спортисткињу?

Мирела: Прехрамбена технологија је нешто што је јако занимљиво и сигуран пут ка запослењу, али себе у будућности ипак видим као спортисткињу.Првог дана када сам почела да тренирам рукомет,схатила сам да ће то бити моја једина професија.

ШГ: За крај нам још реци који је твој животни мото.

Мирела: Мој животни мото гласи: „Што можеш урадити данас,не остављај за сутра“.Такође мислим да је формула за успјех добра организација времена. Препоручила бих свима да раде оно што воле јер само тако могу да остваре свој циљ и буду срећне и поносне особе.

Импресум

Школски гласник Требиње

Септембар 2017.

Оснивач и издавач:

Центар средњих школа
Вожда Карађорђа бр. 1
Требиње

Редакција

Дајана Лојпур,  Ања Грубачић, Николина Ћурић, Теа Чабрило, Николина Стојановић, Соња Голо, Сара Чурић, Андреа Шараба, Марија Трипковић, Марија Миленић, Марија Вучуревић, Гринда Руњевац, Владимир Гутић, Ива Дутина

Уредник

Валентина Сушић

Дизајн

Валентина Сушић

Велики успјех на републичком такмичењу из туризма

пише: Владимир Гутић

Туристички водич - наизглед једноставан, а заправо јако захтјеван посао. Колико је само стрпљења потребно издвојити да би се путницима приближиле све љепоте које нуди један град, једна држава? Колико је само података потребно знати да би се туристи упозали са свим заменитостима једног мјеста? Оно што краси ове људе јесте изузетна љубазност, дружељубивост и комуникативност. Протекле седмице у улози туристичких водича нашли су се ученици наше школе. Наиме,21. марта текуће године одржано је школско такмичење из туризма, у такмичарској дисциплини представљање туристичке дестинације. Такмичиле су се четири екипе: двије екипе из III₄ и двије екипе из IV₄. Сваку екипу чинила су два ученика. Ученици четвртог разреда су обрађивали тему „Авантуристички туризам БиХ“, док је тема ученика трећег разреда носила назив „City break“. Задатак сваке групе био је да припреми презентацију  о изабраној теми у електронској форми. Осим знања из географије и агенцијског и хотелијерског пословања, ученици су показали и завидно знање страних језика, јер је дио њихових презентација био изожен на енглеском и руском језику . Свака екипа имала је десет минута да стручну комисију упозна са туристичким потенцијалима наше државе. Комисију су чиниле професорице Јадранка Мишић, Слађана Скочајић и Валентина Сушић. Најзанимљивију презентрацију имале су ученице четвртог разреда, Мирјана Пујо и Анђела Сворцан. Њихов труд препознала је и стручна комисија, те их је наградила великим бројем бодова чиме су освојиле прво мјесто,а тиме и право учешћа на републичком такмичењу. Друго мјесто припало је ученицама III3, Слађани и Ангелини Чоловић.Треће мјесто освојили су, такође, ученици овог разреда,Милош Шигуд и Исидора Пејановић, док су четврто мјесто заузеле ученице Маријана Гудељ и Милица Лозо. Републичко такмичење је одржано 24. марта у ЈУ Угоститељско-економској школи у Приједору. У конкуренцији од тринаест школа  из Републике Српске  наше ученице су показале изузетно знање и спремност, освојивши високо друго мјесто, одмах иза првопласираних домаћина . Ментор екипа  трећих разреда била је професорица Нада Гутић, а екипа  четвртих разреда професорица Весна Нинковић.

Требиње је постало незаобилазна туристичка дестинација, а с обзиром на овакав успјех наших ученика,туристички сектор не треба да брине.