среда, 9. мај 2018.

RASTAJEMO SE, PAMTIĆEMO!


Растајемо се, памтићемо

            Било је то не тако давно... Прохујало наше босоного дјетињство. Скрећемо, лутамо, усмјерени ка свемиру. Из земље невиних несташлука, једносмјерном картом у земљу чуда. Свијет одраслих тако је велик, простран, непознат, а заводљив својом сјеном апстрактног, само сањаног.
            Минули дани миришу. Свира их мандолина. Осјећам их дрхтањем тананог немира, ту са лијеве стране. Четири године заслуженог сјећања. Вријеме незрело за заборав. Сјећам се! Септембар! Румена јесен, мирис згаженог лишћа. Леотар загрљен маглом. „Аутобус“ учионица, двадесет четири душе, у пару, у два реда. Сви гледамо „сада“, сви видимо „даљине“. Сви чујемо „ново“, сви слушамо буке и тишине. Дошли смо попут уплашених малишана да глумимо „велике фаце“. Велики смо постали. Током четири године, велике су наше тежње, наше душе, наша надања. Голема је наша воља, да се истраје, да се успије, да се смије, чак и када нема ни најситнијег атома снаге, довољног да мотивише, да покрене. Тога је дана све изгледало вјечно. Чинило се остаћемо заувијек заједно, уморно понављајући анатомију, грађу и функцију система органа. Одговарали смо грађу срца, коморе и преткоморе, не упитавши се шта је наличје свега тога. Сада знамо. Крв струји да загрије шкрињу мемоара, бисера наше младости. Расплеле су се анестомозе наших душа, па плешу плетући цјелину ритмом матурског растанка. Виоински кључ у кајданци, прво школско, септембарско звоно. Ноте стрепњи, ноте амбиција, ноте пријатељства, љубави.
            Растајемо се... Памтићемо! Попут пахуље на длану, топи се наше вријеме. Попут миловања тек пробуђеног Сунц, њежна су наша бића. Нисмо спремни на крај. Завршетак сами бирамо. Сами постављамо границе, зидове и оптерећења. Даровани смо снагом да скрпимо, спојимо, сашијемо вјештим длановима будућност манифестну личним увјерењима. Памтићемо све јесење кише, што се сустижу низ прозор, горко-слане капи, што клизе низ лице. Памтићемо вјеру и смијех, гласни, од кога се душа до танчина смије. Памтићемо једни друге, па ћемо некада, косе боје мјесечине, израњати миле ликове, попут чаробних шкољки, из дубина прошлости. Сјетиће нас неки ход, поглед преко рамена, црта у углу усана, рупица на бради. Рефрен ће неке пјесме заголицати ушушкану мисао о „ четвртом три“. Растајемо се, а памтићемо да је најважније бити комплетна магија, јер парцијално, само дјелимично даје. Памтићемо да је храброст вољети храбро, сањати много, вјеровати чисто, давати колико нам се даје. Нећемо заборавити ни мирис јутарње кафе, у првој смјени, ни бехар испод прозора, ни звук креде, ни „звиждук“ нашег разредног. Остаће за вјечност прочитани стихови, романи, исписане неке наше приче, „нека наша чекања Годоа“.
            Почело је као бајка, „било је то не тако давно“, а трајаће док смо снажни бранити оно што нас је украсило, начинило оваквима, све што нам је било једро и сидро, све  мирне луке, одскочне даске и тражења. Растајемо се ,  а памтићемо да је најљепше школско доба, једна распјевана младост. Почело је као бајка, тако и завршено- право у будућност, срећно до краја живота!

Дајана Лојпур

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Printfriendly