субота, 03. јун 2017.

Један утисак са излета

Пише:Сандра Тупајић, II4

Кажу да путовања прво оставе без ријечи па вас тек онда претворе у приповиједача. Онај ко је то рекао сигурно познаје осјећај када неко мјесто покупи све наше мисли, све наше ријечи.  Крадљивице мојих ријечи, на излету 21. априла, биле су будванске плаже, которске уличице и јахте у Тивту. Покушаћу да сакупим мрвице сјећања и ухватим за руку све одбјегле ријечи како бих један диван дан преточила у причу. 
Био је то типичан априлски дан.  Облаци залијепљени за небо, тло испрскано понеком капљицом кише. Гужва и врева у аутобусу. Сањиво јутро и магловита очекивања.  Јутро није обећавало ништа другачије, није будило никакво одушевљење. Полако, како је аутобус сијекао кривине сунце је почело да скида своју маску, а ми смо били све ближе и ближе. Шкрипа кочница и помијешани гласови били су знак да смо стигли на прво одредиште. Котор је био град који смо прво посјетили.  Његови величанствени бедеми су нам пружили руке и тешко нас пустили из загрљаја. Наши кораци су газили живописним уличицама, а ми смо у њих уткивали  своје одушевљење и захвалност. Иза сваког угла помаљао је колорит цвијетних аранжмана и сувенира. Кутијице, привјесци, слике, разгледнице и украсне куглице, све то утискивало се у прелијепу успомену.  Иза понеког угла сусрели бисмо поглед сликара који је дијелић своје душе спреман подијелити са пролазницима. Коријен свих уличица се налази у центру трга из којег се раскошно уздиже Катедрала светог Трипуна.  Отргнувши се из загрљаја Котора убрзо смо се нашли крај пјенушавих таласа у Будви.  Посјетили смо Сајам туризма.
Април! Прољећни мирис у ваздуху и мајске сјенке по свјетлуцавој води пратили су нас током шетње.  Мутно небо се огледало у морском огледалу док су таласи са вјетром водили борбу. Склониште смо потражили у загрљају   Старог града, његових зидина и уличица. Имала сам осјећај да бих могла сатима и сатима играти игру скривања и шетати стазама средњовјековних краљица и витезова.  Највише ми се допала тврђава Цитадела. Те времепловне зидине, шум таласа који дивље ударају о стијене, посути мелодичним звуцима гитаре учинили су да се осјећам живо.  Учинили су да се осјећам бесконачно, учинили су да заборавим на све осим на тај чаробни тренутак. Док смо се трајектом превозили у Тиват вјетар нам је мрсио косу, а море звало из својих тајанствених дубина. У Тивту смо се кратко задржали. Луксузне јахте су се нечујно љуљушкале, безбрижне као и море, као прољеће, као април. Сунце се смиловало и пред крај дана скинуло свој плашт и обасјало нас својом свјетлошћу и топлином. Галебови су плесали само за нас и пожељели да се поново вратимо. Сваки од ових градова је прича за себе, засебна душа коју чуваји тајанствени зидови причају древне приче. Те приче свједоче о прошлости али и о вјечности. 









Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Printfriendly