АНЂЕЛА АНЂУШИЋ - НАША РУКОМЕТНА НАДА

Пише: Теа Радановић

Међу успјешним спортистима нашег града је и наша ученица Анђела Анђушић, а повод за разговор са њом је позив да игра за женску рукометну репрезентацију БиХ.

ШГ: Здраво, Анђела. Веома си хваљена претходних дана због твог успјеха у рукомету, па смо пожељели да разговарамо са тобом.

Анђела:  Здраво, Теа. Веома ми је драго што заузимам мјесто у вашим рубрикама!

ШГ: Када си се почела бавити рукометом?

 Анђела: Почела сам прије неких 11 година, као релативно мала. Тренер ме је запазио на игралишту и понудио ми да се почнем бавити рукометом, тачније, да покушам. Тада нисам ни слутила да сам направила први корак у својој рукометној каријери.

ШГ: Након којег периода си увидјела да рукомет прераста у нешто више од хобија?

Анђела: Веома брзо. Међутим, то изграђивање ставова и одлука долази с годинама, како постајемо зрелији. Рукомет је моја прва љубав.

 ШГ: Колико се носиш са повредама, с обзиром да је то изузетно груб спорт за жене?

Анђела: То је изузетно груб спорт, чак и за мушкарце! У почетку је било тешко.  Кад сам се први пут сусрела са свим тим било је и суза, али временом сам очврснула, гледам на то као на нешто што мора да се догоди.

 ШГ: Откриј нам детаље о позиву да заиграш за репрезентацију БиХ.

Анђела: Тренер из Козарске Дубице, против чијег  тима смо играли, иницирао је на мој долазак у репрезентацију. Вјероватно је у мени препознао све што требам посједовати као ефективан играч. Стигла је коверта у клуб, тачније позив да играм. Тај позив се чекао дуго времена, нисам размишљала, одмах сам га прихватила!

 ШГ: Ништа се не може без подршке драгих људи, јесам ли у праву? Ко је твој „вјетар у леђа“ ?

Анђела: Управо тако, без подршке не бих била ту гдје јесам. Првенствено моја мама је мој највећи ослонац и подршка. Затим мој момак ,Александар, дјед и бака који ми заиста много значе и упркос свој тој раздаљини (километарској) они су увијек највећа морална подршка.

ШГ: Колико си се морала одрећи неких ствари, да би била ту гдје си сада?

Анђела: Не можете увијек имати све, то је сигурно. У животу се морамо одрећи многих ствари, зарад  других. Нема излазака, на примјер. Једноставно, не налазим вријеме за то, преокупирана сам обавезама. Понекад и зажалим, јер немам довољно времена за пријатеље колико бих заиста жељела да имам. У школи сам релативно добра, али и она понекад испашта због других обавеза. Трудим се да све ускладим, колико је могуће.

 ШГ: Какви су твоји планови за будућност?

Анђела: Циљ ми је заиграти и за репрезентацију Србије. Желим да се опет сусретнем са својим идолом - Андреом Лекић. Не знам, заиста, шта ће бити "сутра", знам само да ћу наставити тренирати пуном снагом, па гдје ме то одведе - видјећемо.