И опет ми душа све о теби сања

Једној жени, од плавог сањара,

Не сјећам се, али није био ни један од ових дванаест календарских мјесеци. Ни један од њих није довољан да се у њехово доба догоди то. Сваки од њих је лијеп, али недовољна је његова љепота спрам тебе. Не, није био ни јануар, ни априлске крошње, ни септембар, ни јул, ни децембар, није ни један од њих. Ваљда је био неки тринаести мјесец, неоткривен као твоја кожа, неизбројен као твоји осмјеси, непознат као ти мени.

Колико те дуго моја душа сања ? Колико си дуго заклоњена у сутону мог сјећања, колико ме шкољка мога срца брани од немира ?  Колико ми често исписивах вокале и консонанте на меканом, растреситом зрну пијескадок чеках да ме грлиш ти умјесто плашта небеског свода ? Који је био дан знам. Једнако добро знам као и распоред звијезда што трепташе као твоје дуге трепавице. Како си посебан. Чаробна. Јесу ли смислили које слово да испише твоје лице, да опише другачије жене. Пошто их је овом махалом на хиљаде, гледале су исто небо хиљаду пута, али од твог погледа као да је постало красније, сјајније, више, а ближе. И све су оне гледале мене док сањам под истим тим небом, у истој тој махали, а ја спазих само једну. Ону што се креташе као прољећни вихор што милује ружине латице, разносећи мирис лаванде, мјешајући траву са крилима лаптирова. Носиш име мудрости, премудра жено. Благе су ми ријечи неиспричане. Очи су ми боје мјесечине што исијавају неким блаженством, неким миром, што смири и таласе најбрже ријеке када их милујеш погледом. Влас ми је дугачка, спушта се до правих леђа. Руке су ми топле

Ноћима си ходила од Старог моста, што љуби обале Неретве, и најљепши је у зору када се са сунцем роди и она модрикаста ријекина боја. Красила си стопама сваки камен што изграђује мој мост, а он као да те водио мени, ипак му намјеру, ваљда, ниси нала. Кроз тоје дуге шетње била си и радосна као што бива мало, неискварено дијете, била си замишљена носиећи јорговане које ти је неко поклонио, била и сјетна и тужна и уморна. Ко ли ти их је поклањао ?  Ја ти поклањах пјесме, неко мирис цвијећа; а зар се може цвијет поредити са мирисом твоје ауре најљепша од свих што пођоше Мостарским плочником. Могао сам ти дати цвијет, исто као стихове теби намјењене, али нисам, јер нема те латице ни тога слова који би те засјенио. Да ти скинем звијезде, донесем шкољку са дна океана, да ти украдем последњу зраку сунца са запада док одлази на починак... да, то би ми можда било једнако. Али нисам, ваљда сам превише сањао питајући се шта да ти поклоним. На крају схватам да већ јесам. Поклонио сам ти душу. Имаш душу нестрпљивог, неухватљивог, успаваног, бјегунца од реалности. Моја је душа до тебе дошла да је умириш својом, сатканом нитима њежности. Читала си Шантићеве пјесме у хладу крошња док мирише шипак.

Смјешкала би се „самозатајно“, онако, да ти се уцрта у лијевом углу тих танких усана црта. Та би црта причала, јесте, ја бих је чуо. Бесједиле су твоје очи, и кретање и прсти и лијева обрва што бјеше тања од десне, причала је.

Само ти ниси хтјела, само ти ниси причала, ћутљива брбљивице. Украла ми те тишина. Мук. И док сам стрепио да те не изгубим, отишла си. Јесам ли поражен водио рат против себе, јесам ли себе отјерао на дно ?  Зашто ме ниси хтјела, зашто ме ниси сањала као што ја тебе замишљах непозната жено што ми душу знаш ? Моје је срце хартија, ти си перо што га исписује, моје је срце храст што у  њему резбариш свој лик. Хтио би да си уз мене у овој хладној ноћи док спава град. Једино сам тебе волио. Знам да то знаш. И ухватим тако себе, као и ноћас, како те снивам, како бојим нашу љубав широком палетом ријечи. Када се открију свитањем моје очи не одлазиш из сна. Ваљда сам навиокао сањати, па те овај сањар ни будан не заборабља. У сваки стих уплетена си као златна нит најдражег везива.

Да ли болиш ? Болиш, онако дуго и оштро. Чујем шум мога срца док пјева твоје име. Хоћеш ли се икада вратити да гледамо огуљек крш и врући камен мога града ? Ако се вратиш, ја ћу те чекати. Свеког ћу часа маштати да си ми блиска нестварна жено, а да корачаш гипко мостом ширећи руке ка мојима умазаним мастилом. Ваљда ће моје коврџе дочекати да их милују твоји прсти умјесто бјелине града. Хоћемо ли икада гледати лист што мјења боју или бехар што тек пробехара ? Не долаиш. И боље тишина плете коров између наших погледа. Одваја ме од тебе неки вео мистичности. Краде те.

Можда је крив повјетарац што ти чешљаше косу у тој ноћи. Можда су криве свјетиљке што освјетљаваше твој лик. А можда, можда је најкривљи мој тринаести мјесец, јер ни један други не би могао поднијети то. Несрећна бројка однијела је твој лик из Шантићевог града, али те није могла избрисати из шкриње тренутака које себично сакривам од заборава. Доћи ћеш, једног дана причати овом успаваном пјеснику да те је један такав, у магичној ноћи гледао испод моста, а да му име не знаш.

Ово је писмо исповјест моје боли. Знам да ћеш га једном прочитати. Можда ћеш заплакати, сазнавши да си некоме значила више од ичега. Бићеш и поносна на своју чар, малена. Моја душа те попут сјенке прати, иако се мојом зове, ти је посједујеш. Можда ћеш ову хармонију пожутјелу од времена сваке ноћи читати, а онда је њежно, лагано прислонити на лијеву страну гдје куца твоје уплашено срце. А док моје ужурбано туче, лупаће у ритму твога уздаха, и причаће, хоће, а ти ћеш га чути.

                                                                                                         Дајана Лојпур

                         (Рад објављен у Зборнику радова Завичајног клуба Херцеговац)