Интервју

Аутор: Теа Радановић и Мирјана Шараба

Радован Уљаревић

Школски гласник: Колико дуго тренираш рукомет?

Радован: Рукомет тренирам неких 9 година.

Школски гласник: Зашто си се опредијелио баш за рукомет?

Радован: Рукомет сам изабрао јер сам рукометне утакмице гледао на телевизији док сам био мали и свидјело ми се то мушко надметање и сам однос у игри.

Школски гласник: Да ли имаш идола?

Радован: Имам идола. Идол ми је Седрик Сораиндо, пивотмен Рукометног клуба Барселона и Француске рукометне репрезентације.

Школски гласник: Рукомет је јако груб спорт! Колико често си био изложен неким повредама?

Радован: Па, рукомет је један од грубљих спортова. Изложен сам  често могућности повреде, на свакој утакмици као и тренингу, јер има доста удараца у тијело.

Школски гласник: Чули смо за позив из репрезентације! Можеш ли нам рећи нешто више о томе?

Радован: Да, добио сам позив за јуниорску репрезентацију Босне и Херцеговине, с тим што сам и прије био члан кадетске репрезентације Босне и Херцеговине, гдје ме редовно позивају. Са великом радошћу се одазивам сваком њиховом позиву.

Школски гласник:  Колико је данас важно борити се да би се стигло до одређеног циља?

Радован: Важно је борити се, не само у спорту, него и у животу уопште. Веома је важно да се сваки човјек бори за остварање неког свог циља. Једно је сигурно - нико неће доћи и понудити ти то што  желиш, сам се мораш потрудити.

Школски гласник: Да ли си остварио дио својих снова тако што ћеш заиграти за своју земљу?

Радован: Да, остварио сам један дио свога спортског циља, тако што сам обукао дрес, како кадетске, тако и јунирске репрезентације Босне и Херцеговине. Међутим, моји снови што се тиче репрезентативног стасуса не престају, јер настојим да једног дана обучем и дрес ''А'' селекције Босне и Херцеговине.

.

Школски гласник: Да ли ти рукомет ствара неку препреку, што се школе и друштва тиче?

Радован: Па, што се тиче препрека, има их много, наравно. Много изостајем из школе, јер сам веома често на репрезентативним окупљањима која су негдје изван нашег града. Често наступам и за Рукометни клуб "Леотар". Када је ријеч о друштву и дружењу морам рећи да нема ту пуно излазака и неких провода, али настојим да га, кад год сам у Требињу, а имам времена, д проведем са својим најбољим друговима и дјевојком.

Школски гласник:  Да ли ти је амбиција дасе у потпуности посветиш рукомету, или ћеш ипак уписати неки факултет?

Радован: Да, покушаћу на наставим своју рукометну каријеру, по могућности негдје изван ове државе. Уписаћу сигурно неки факултет који ћу моћи да ускладим са својим рукометним обавезама, али још нисам одлучио који ће то заправо бити.

Школски гласник: Желимо ти се захвалити на издвојеном времену као и честитати на оствареном циљу. И још за крај,  ко је твоја највећа подршка ? 
Радован:  Моја највећа подршка је моја породица, отац, мајка и брат, а послије њих и моја дјевојка која ми пружа веома велику подршку у послу којим се бавим.