уторак, 04. април 2017.

Пас у трку



Пас, као човјеков најбољи пријатељ, има сличну судбину човјекову. Неке од њих мазе, пазе, лицкају, сређују им  нокте и фризуру, воде редовно у шетњу, на ветеринарске прегледе, а неке једноставно избаце на улицу да се сами сналазе у животу, смуцају, љуњају и живе до краја свој кучећи живот, као скитнице под сводом небеским.
Таква једна несрећна луталица дошла је почетком љета прошле године у мој комшилук, орна за игру са дјецом, која су је прозвала Белка. На конак је примише добри људи из моје околине који су зидали једну кућу и хранили је оним што им је остало од оброка. Убрзо је Белка окотила четири штенета, који су донијели још већу радост дјеци. Зидари су онда завршили посао и отишли даље, а газде су одлучиле да задрже једно штене. Остале су раздијелили пријатељима, а Белку избацише на пут и затворише капију за њом. Узалуд је грeбала по капији, узалуд цвилила не би ли отопила лед на нечијим грудима. Љубав коју су јој пружила дјеца помогла јој је да остане у близини, али више није улазила ни у једно двориште. Стрепња да ће бити грубо отјерана, натјерала ју  је да изабере живот што даље од људи. Почетком нове школске године, почела је поново да се дружи са школском дјецом коју је пратила од засеока до школе у центру гдје их је чекала и са њима се враћала "кући". Приближавала се нова ловачка сезона, па су све чешће почели изводити у ловиште своју краткодлаку пријатељицу, како би је што боље припремили за лов. Тако је створено пријатељсрво између Белке и ловаца. Постала им је пратилац у лову, испољавајући све више и више неки, дотад  прикривен ловачки нагон. Почели су чак и са њом да лове и да прате њене покрете и вјештине. Дјеца би се пела на крошње дрвета на раскрсници шумских стаза, далеко у брдима изнад села, а она је за то вријеме шврљала по околини и када би наишла на дивљач, гонила би је гласно. То их је одушевљавало, мада у таквом лову нико никад није носио пушку, па према томе нису пуцали на дивљач коју је Белка гонила. Имала је изврсну осјетљивост, брзе покрете и рефлексе. Длака јој се пресијавала од среће, а у њеном животињском, али благом и мирном погледу, примјећивао се дух живота и снаге за њим и поред свих тешкоћа што је ова мала, неочекивана пријатељица доживјела. Ускоро, сви њени прогонитељи схватили су њено постојање и да просто те њене лагане ноге у трку, улијевају и њима трачак наде за борбом за бољи и љепши живот.

Анђела Капор, I3

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Printfriendly