Различитост нас обогаћује

                 Доцкан је. Тама загрлила ноћ у свој бескрај. Има нешто у том мраку. Има нешто у овој ноћи. Себична, недозвољава ми да је одсањам. Гради путеве што не воде у Рим, већ право до мојих мисли. Чудна је моја свијест. Средње име јој је машта. Сва шарена, обојена спектром благих ријечи, надања, воље, потпуни антоним овом мраку. Али има нешто у овој ноћи. Није обичан мрак, од кога је бијелој души ледено. Није ни страшна као што ноћи  плаше. Можда и није ноћ. Тек за тренутак обасја Мјесец, заузет, радећи њему знано. Чини ми се плете нешто. Заиста тка нити у љестве са повратном картом за далеко. Спуштају се попут балерина изводивши танане спирале, дајући звук неке даљине. Тек што сам помислила ко вечерас иде њима додирнуше ми непочешљану, гараву косу.                       

            На њима пише нешто. Мјесец, виртуоз, саткао ријечи, па их попрашио мјесечином и оне се увезале у једно и створиле магично. Шта ли значе ријечи? Има ли свака ријеч исто значење у мојој кршевитој Херцеговини, у афричким пустињама и на јелисејским пољима Париза ? Је ли љубав- љубав свуда, кад се дијели, што се множи ? Је ли свима једнако задрхте и лишњача и голењача и часице и дланови на сам помен њеног имена ? Да ли заставе среће једнако поносно вијоре на сваком меридијану наше планете ? Је ли туга- туга свуда?

            Све око мене као из земље чуда.

            Неке ријечи препознам, неке не знам прочитати, неке не видим најбоље. Мамац за висину , чини ми се. Познаје Мјесец моју радозналост. Он нас види кад смо најрањивији, кад се предамо свом уму, и кад размишљамо, јер , ваљда, Мјесец најбоље чува тајне. Он је краљ тајни. Има их цијело богатство. Свако му се повјерава тражећи у његовим пјегама мјеста за још по коју. И макар били најразличитији, тај небески дукат не бира чију ће скрити од виђења.

            Пењем се тим љествама ријечи из свих крајева свијета. Крај сваке,  познате или непознате,  застанем  тек толико да ми трепавице дотакну хладне образе и да склопљеним очима видим лица другачијих људи што говоре њима. Сви су различити, а исти. На свакој црти њихових ликова ја препознајем понешто своје, а кожа нам није исто обојена. Коса је дјевојкама са свих страна украшена различито , а једнако је лијепа. Моја је чупава, правио је , врцкасти фризер, јастук.

            Не, не ! Људи се , сватих, не разликују по томе како говоре, већ шта говоре. Породица је породица, мама- мама, отац- отац, сестра, брат, живот. Дом је дом, ма како га акцентовали, ма како га писали.  У мојој глави увијек је саобрћај мисли ужурбан, а упркос брзини, веома густ. Вечерас је та брзина ван контроле и   да се крећу неком магистралом, све би изгубиле дозволе за кретање и свака од њих би добила казну због прекршене брзине. У мојој глави не постоји полицајац да мало среди ове непослушне, разигране мисли, па се оне крећу како им воља. Да причам, било би то нешто једва разумљиво. Увјерена сам да је тако код сваког дјетета без обзира на страну свијета на којој дише, да ли ми вјерујете, исти ваздух. Различити по пигменту ока , а исто гледамо ; и ја  тебе као и ти мене, и она бака гладна сигурности исто гледа као и све сите. И онај дјечак што је вечерас сам исто гледа као и ја што лутам. Све нас повезује живот. Не позоришни комад, без жанра, са дебелом књигом дијалога и монолога; живот је редитељ и продуцент, а позоришни комад смо сви ми, свако за себе, али и  без једног од нас, тај комад бива сиромашнији и губи своју чар. Дакле, исти смо.

            Попех се , не слутећи да ћу се ову ноћ, умјесто  аутобусом возити облаком. Зашто се не плашим висине и зашто поред толико мисли никако да ми дође до мозга да ћу можда заувијек нестати, и зашто ми се не спава, а тако је доцкан? Сједам ја храбро на мекани облак и додирујем Звијезде. Открићу вам тајну, сваки пут кад вам се учини да Звијезда намигује, она испуни вашу жељу, и знате шта, уистину намигује. И ви њој махните, захвалите, наклоните, подигните шешир или се просто несебично осмјехните, а немојте ништа рећи, јер оне не познају разлике. Различитост њих и нас спаја, а онда то  нису оне разлике што удаљавају километрима, већ мостови усмјерени душама. Испод, видим кровове разних домова и чујем негдје лагане, негдје тешке уздахе. Негдје ми срце загребе неки плач ,  а негдје најљепша крива линија, тек толико да се и она упише у вечерашњи споменар, што не знам кад га направих или одувијек  постоји. И како сви разумију шта треба уписати, а никада ме нису видјели. Кажете да постоји разлика ?! Не бих рекла.  Ако и постоји, онда је не бих посматрала као до сада што сам. Мислим и да бих је другачије звала. Јер свака различитост твори један мозаик свакаквих свијетова и најљепши је од свих икада сложених.  Сваки његов дјелић зна зашто је ту и сваки се идеално слаже са осталима. Невјероватно как онда људи ратују. Шта им се то тада догоди?!

            Довезе мене овај ћутљиви облак до неких необичних врата. Нису то  ни она врата што сви имамо на својим собама , него личе на она врата што стоје на улазу у срце. А , то , сложићемо се нису обична врата. Зваћу их врата да би се разумјели, а кад бих их могла нацртати, па из домена схватања превелау конкретно можда би вама што се збуњено питате каква су било кристално јасно. Још једна тајна; затворите очи, нема везе које је доба дана у вашој земљи и чиме сте заузети и завирите у своје срце. Видите врата. То је то. Е ова врата су огромна, широка и висока, предивна. Украшена  су ситним шљокицама , све су од “ различитих“ људи, са „различитих“ километара, а све чине једно, савршено уклопљене. Уђох очарана љепотом. Кад тамо чудо. Толико дјеце нисам видјела ни када бих све вршњаке скупила на једно мјесто, са свих школских свечаности које смо другачијим идејама уљепшали. И та наша различитост на свакој бјеше крунисана гласним аплаузом и задивиљеним лицима. Овде је педесет пута толико или чак и више. Мене су чекали. Мој ћутљиви облак не само да није ништа причао, већ је и последњи стигао. Опростићу му. Ипак сам открила намигуше. Нико од њих није исто обучен. Могу само претпоставити одакле долазе. Једна са густом плетеницом носи кимоно; Јапан, обећавам. Ено тамо, сигурно Шпанија. Крај мене, кладим се, Африка. Мршава дјевојчица, видим у њеним очима да је сама на големом свијету, а на испијеном лицу и да је данима гладна. Скренула је поглед, али душу сам јој опазила. Збуњено сам је завољела, не из сажаљења, него јер има нешто топло у њој. Зна та  бити пријатељ, сигурна сам. И не очајава него се  радосно смије као да има свакојаких ђаконија. Она је зато богата. Мало се постидих, али наставих даље. Моје мисли немају мира. Пишу оне мемоаре овог путовања попут награђених нобеловаца. Схватам ја да исто свако од нас има срце, ту крај њега штити  душу, да сви имамо руке којима грлимо и даривамо, да свако од нас погледом милује, да сви иако покупљени попут мириса различитог цвијећа стигосмо на исто мјесто. Чудно, различити на истоме. Па се ја питам како то може и у чему су наше разлике. Међу свима њима које не могу побројати, упркос незнању њихових имена исти смо, а различити и опет та нас је различитост спојила. За нас су причале наше душе, уплашене од одрастања, у невјерици како се добро разумијемо и срећи јер срушисмо разлике које разједињују. Направио се круг нас што се поносно држимо за руке , вриједнице. И тако смо се ми упознали свим оним лијепим што нас , иако и даље мале, чини великим људима, амбасадорима слоге. Сви младићи су лијепо изгледали, били су збуљени, а сигурни да је фудбал свуда тимска игра, и да једно постаје читав тим. Екипа. Сви за једног, један за све. Све дјевојке су биле њежне, елегантне, па и ја онако у пиџами. Нисмо се гледали по одјећи, већ по мислима. Као да смо сви имали моћ чути како мислимо, упркос томе што нам језици нису заједнички. То мјесто је дисало слогом и били смо као засебна планета гдје разлике не руше стазе и гдје се љубав говори. За нас су разлике биле спојнице, сви ми бијасмо као перле нанизане у најкраснији ланчић младости. Нисмо дали, непознати, а тако знани, једни другима да нас раставе вјештачки створене преграде. Природа не познаје преграде разлика. Дрво је дрво макар на њему брали сочне јабуке, жуте крушке или процвјетали бехар. Тако и ми људи, сви смо једнаки иако нам коса другачије каже, иако нам кожа другачије изгледа, иако су нам различити ликови, иако неко мисли једно, а неко друго. Сви ми,  попут дрвета,  имамо своје крошње што нас красе, своје гране- особе, без којих као да нисмо ми , као да не постојимо, па их дрзимо уз себе, штитећи сваким атомом снаге. Једно дрво посјечено- ваздух загађенији. Сви дишемо исти ваздух и Сунцем исто причамо. Небо нам је свима заједничко. И мајстор ових љествица што нас окупи, исти  је , макар га гледали из птичије или из пужеве перспективе , или из зечије или из корњачине. Макар под том капом плакали или клицали срећи исти смо јер крв тече свима нама , а ми бирамо хоћемо ли је пролити или ћемо учинити наш свијет бољим мјестом.  Била је то магија у којој ништа није црно- бијело; спектар разлика сваког појединца  тако се савршено уклапао да би био љубоморан и најмаштовитији умјетник. Спаја нас и лијепо и ружно, но свима нам је јасно да лијепо увијек не може бити. Ружно посотји да би призвало лијепо. Једно без другог не може. И, иако су ноћи до ове биле страшне и плашила сам их се , научих да је љепота тамо гдје је ја сијем. Тако и јединство створише разлике или разлике створи јединство. Само се срцем најљепше познаје. Живот има много главних улога. По томе је ваљда комад без свршетка, споредне не постоје. Сви смо вриједни без изузетка. Разликее појачавају моћ наше вриједности и зато нас никако не разједињују.

            Нисам сигурна како сам се опет нашла у својој соби и како ми је коса и даље била разбарушена као да чешаљ већ дуго није прошао мојим власима, али сам била сигурна да сам открила животну мудрост. Све животне мудрости су различите , а једнаке. Оне спајају мене шарену у једно. Жељела сам сву ону дјецу повести да будемо скупа и да садимо љубав, мир и слогу сваким милиметром постојања свега на кугли земањској. Но, знам да смо сви добили  задатак да то радимо у својим земљама обојеним „разликама“. Да нас даљина споји тако што ће јединство  расти право до Мјесеца и да се увијек овако различити сјетимо да нас баш то спаја и богати. Знајте, разлике не постоје да би градиле ограде тишине и прекидале нити спајања. Оне су мостови, водиље, умјетност. Сваки пут кад судите некоме не заваравајте се, исти смо, ма колико порицали и допуштали да неко зло створи јаз. Пружајте руке, не изигравајте повјерење, оправдајмо своје постојање најљепшим гестовима. Богатство тада долази, а да блага су  дукати ријечи, полуге слоге, кристали мира, поруке јединства. Нека ова прича не буде тек скуп ријечи посутих на хартију. Удахните у њих живот спречавајући заблудама да цртају расцјеп. И запамтите, различитост нас обогаћује и спаја!

                                                                                                                      Дајана Лојпур.