Замириса коса ко зумбули плави

Још један дан напушта снијегом прекривен Београд. Замишљен и уморан, на аеродрому чекам да га напустим и ја. Одлази и сунце које се својим зрацима безуспјешно трудило пробити кроз тмурне облаке али је ипак успијевало, бар на кратко, обасјати сњежни покривач ткан од најкрупнијих пахуља које се на сунцу пресијавају као дијаманти засљепљујући пролазнике. Град дјелује напуштено, хладно. Улице су пусте, људи су у својим домовима, а ја сједим у кафеу аеродрома, пијем кафу и палим другу цигарету за редом.  Кафана је мала, осамљена, али ипак пријатна јер одише традицијом. Замишљен, гледам пролазнике како ужурбано јуре својим домовима. Поглед ми лута, тражим некога, некога ко ми је много битан.  Некога ко ми је обиљежио рану младост. Млада конобарица, њена коса посебне боје, измамила је на кратко један осмијех на мом уморном лицу. Ватреноцрвена боја њене дуге косе пробудила је у мени неки чудан осјећај врелине око срца, баш онакав са каквим се буде Мостарци већ у прве дане прољећа када сунце почне да милује голи камен моста. Туда сам са својим кумом шетао свакодневно. Баш таквог једног дана, док је сунце јако сијало над градом, срео сам њу. Стајала је под луком моста, у хладу, држећи на прстима своје бијеле руке попут памука. Имала је шешир који јој је прекривао њежно лице бранећи је од сунца. Молио сам се тихо, у себи, да га бар на кратко скине, да јој бар очи могу видјети. Неким чудом жеља ми се испунила и приуштила ми неописив призор. Њена црвена коса просула се преко њеног лица попут латица руже. Очи су јој сијале као два плава океана која показују скривене чари морских дубина. Њене усне бијаху исцртане јаркоцрвеним кармином боје вина. Својим њежним рукама додиривала је хладну Неретву која је тихо жуборила испод моста. Срце ми је застало као никад до тада. Тај чудан осјећај попут струје пролетио је мојим тијелом. И сада још увијек осјећам. Личећи на анђела, невина и чиста, примјетила је мој поглед и као уплашена срна упутила ми је кратак осмијех и отишла без трага. Иза ње остао је само мирис, мирис расцвјеталог зумбула поред ријеке. Беома живо, осјећам га и сада. Док слушам глас који позива путнике гасим цигарету и узимам своје ствари.  Ја идем у сусрет новом дану који по свему судећи неће бити као овај, биће много бољи, али опет, надам се, лошији од онога што ме чека у будућности. Са трагом носталгије на сунцу вучем своје кофере и тихо пјевушим:“Синоћ кад се вратих из топла хамама прођох покрај баште старога имама. Кад тамо у башти, у хладу јасмина, с ибриком у руци стајаше Емина“.

                                                                                      Марија Мијановић

(Рад објављен у Зборнику радова Завичајног клуба Херцеговац)