понедељак, 07. децембар 2015.

Свако дијете срећног лица чува једна породица

Сједим у соби, замишљена, уплашена због искушења која носи сутрашњи дан. Кроз кључаоницу улази мирис тек испеченог маминог домаћег колача са вишњама, и одмах ми је лакше. Прислоним ли главу на зид који ме дијели од дневног боравка, чујем мамино и татино угодно чаврљање док пију поподневну кафу и причају о томе како су провели дан на послу. И одмах схватам, имам упориште које ми нуди сигурност.
Прелетим ли погледом преко зидова моје собе видјећу много слика, слика на којима сам ја, а поред мене смеђокоса, смеђоока дјевојка топлог осмијеха. То је моја сестра. Она се претвори у разјареног бика усуди ли се неко мене да задиркује. Узимам њену мајицу и помиришем је. Слаткас мирис ми се шири кроз носнице. Та  мјешавина њеног парфема и лосиона је тај мирис који ме подсјети на све њене несташлуке и осмијех је већ ту. Старија сестра је друга мајка, понекад чак и мало строжија од праве маме. Али увијек је од помоћи, и она најбоље зна да ме засмије чак и када плачем.
У фиоци поред кревета  стоји прашњави албум пун слика. На првој смо бака и ја.
Кад сам била врло мала осјећала сам се моћно када ми је бака дозвољавала да ја понесем тек помужено млијеко из штале. То је био знак да сам велика и довољно јака. Бака ме је  научила да будем добра према свима, и опраштала ми све несташлуке. Вољела сам да ми прича о својој браћи и сестрама, а те приче су увијек биле живописне и кунем се да сам могла осјетити и опипати све о чему је причала. Бака ме је увијек обасипала поклонима, са разлогом или без њега. То ми је измамљивало осмијех. Када помислим на њу помислим и на сеоску идилу којом је била окружена. Мноштво животиња, топло млијеко сваког јутра, свјеже печен хљеб и хрскава корица. Помисао на њу ствара око мене чаролију дјетињства, а радост и сјета играју истовремено на моме лицу.
Ах, тај продоран поглед мога дједа гледа ме са друге слике. Црна коса, широк осмијех и вјеште руке које су направиле толико мојих играчака. Прије спавања сам од њега добијала причу за лаку ноћ. То је била прича о инсектима које задеси киша. Послије приче слиједи пјесма „Када дође љута зима и увене трава, мали цврчак дође у госте код мрава...“ И без обзира шта се дешавало тога дана, све док се завршавао причом и пјесмом сваки дан је био добар дан.
На сљедећој слици се смјешкају мама и тата. То је слика која буду милион успомена и још толико њежних осјећаја. Њих двоје су сваки дан чинили лијепим и пуним узбуђења. Мамина укусна јела и колачи, татини поклони кад се врати са пута, одвођење сестре и мене на највећи куп у граду, одласци на море..
Када допустим да ме понесу сјећања схватим колико сам срећно дијете. Окружена сам људима који уљепшавају сваки нови дан и рјешавају моје проблеме паметним савјетима и топлим осмјесима. Мислим да нема тог проблема који мамин колач, татин загрљај и сестрина шала не могу да ријеше. Са мојом породицом ме ништа не може обесхрабрити.
И није важно колико је дан био напоран и  шта се лоше десило, знам да ме чека дом пун топлине и породица која ме воли.  На крају крајева, ниједно дијете мање од тога не заслужује.
                                                                                                                                            Ивана Грубач


Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Printfriendly