У измаглици сјећања мирише киша

У измаглици сјећања мирише киша

Полако сјећањем твој лик ходи

Чекаш да се осјећај стиша

И мислиш шта да те напријед води

У мору слика и њежних ријечи

Путујеш правцем весело, смјело

Не мислиш да може нешто да спријечи

Твоје надање невино, бијело.

Искрено мислиш, лагано, тихо

О свијету неком дјечије сниваш

Не допушташ у свијет тај да уђе нико

Сам у свом свијету радостан биваш

А зашто не даш прилику малу?

Да ли се бола плашиш?

Је ли не желиш сузу палу?

Својим страхом сам себе страшиш

Пут путује даље

Ти са мислима, а сам

Мисао љубав и милост шаље

Ал' човјек украси живота рам

У твом свијету мирише киша

И облак мирише вјешто

Говори да је чистина виша

Јер ко не мрзи он значи нешто.

На путу твоме нема ни туге

Безазлене то су пруге

Што их оплемене бучне шутње.

Дајана Лојпур I3